HRVATSKA IMA PRETENZIJE NA VOJVODINU I BIH! Krestić za Kurir: Crna Gora od “srpske Sparte” postala ustašoidna antisrpska tvorevina

Akademik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vasilije Krestić, jedan od najuglednijih i najstarijih srpskih istoričara, ceo svoj radni vek proveo je, između ostalog, dokumentujući zločine nad Srbima u 20. veku. Za sveukupni rad nedavno je dobio Medalju SANU, i to kao prvi dobitnik ovog priznanja koje dodeljuje Akademija. To je bio i povod da krajem aprila na svečanosti u SANU, koja je bila više nego posećena, održi govor u kojem se osvrnuo na svoj višedecenijski rad, a u ekskluzivnom razgovoru za Kurir analizira neka od najvažnijih pitanja današnjice.

Krestić na samom početku ističe da ga brinu pokušaji revizionizma, “naročito oni koji se tiču naučno neosnovanog smanjivanja broja postradalih srpskih žrtava u Jasenovcu i u čitavoj Nezavisnoj državi Hrvatske (NDH)”. Kako kaže, više je nego sigurno da se to ne dešava slučajno, da su u pitanju politički razlozi, te da “nije slučajno ni to što iza tog i takvog smanjivanja broja žrtava stoji Muzej žrtava genocida, državna ustanova Srbije”.

Decenijama ste temeljno istraživali i dokumentovali sve o zločinima nad Srbima u Hrvatskoj, objavili ste više radova o tome, videli ste ogromnu dokumentaciju… Pa, ipak, svi smo svedoci da druga strana – isto tako decenijama – uporno pokušava sa falsifikovanjem činjenica, pre svega, o zločinima NDH nad Srbima u Jasenovcu tokom Drugog svetskog rata, pokušava se čak i smanjenje broja naših žrtava… U tom smislu, da li se možda osećate pomalo i poraženo?

– Više je nego jasno da se od počinilaca zločina genocida u Nezavisnoj državi Hrvatske ne može očekivati da taj zločin priznaju i da se zbog njega pokaju. Zbog toga se ne mogu osećati poraženim. Bio bih poražen kada bi neko osporio moje naučne rezultate, kada bi dokazao da sam krivotvorio činjenice, da sam donosio neosnovane i naučno nedokazane zaključke. Kako se to nije dogodilo, a neće se ni dogoditi, jer su svi moji zaključci utemeljeni na prvorazrednim izvorima, ja se nimalo ne osećam poraženim. Naprotiv, u mnogim slučajevima istorija je potvrdila moje zaključke.

U osvrtu na Vaš naučni rad, koji ste napisali povodom godišnje nagrade SANU, rekli ste da Hrvatska decenijama ima pretenzije na teritoriju Vojvodine i Bosne i Hercegovine. Mislite da je tako i danas?

– Pre više godina napisao sam studiju pod naslovom “Hrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu”. Tom studijom dokazao sam da su svi hrvatski političari, koji su svoje programe zasnivali na hrvatskom državnom i istorijskom pravu (Ante Starčević, Eugen Kvaternik, Josip Juraj Štrosmajer, Mihovil Pavlinović, Frano Supilo, Iso Kršnjavi, Josip Štadler, Stjepan Radić, Vladko Maček, Ivan Pilar, Josip Frank, Ante Pavelić, Mladen Lorković, fra Dominik Mandić, Ivan Stevo Krajačić, Franjo Tuđman i mnogi drugi) bili velikohrvati, da su želeli da stvore veliku, verski (rimokatoličku) i etnički čistu Hrvatsku.

Težnja da se domognu Bosne i Hercegovine proisticala je iz uverenja da Hrvatska, Slavonija i Dalmacija imaju vrlo nesrećan geopolitički položaj, da ona, takva kakva je, bez strateške dubine, sa izgledom koji podseća, kako su govorili, na mlad mesec, na raskrečenu kobasicu, na bananu, na hleb koji nema sredinu, već samo koru, nema mogućnosti za samostalni opstanak i napredak.

Da bi Hrvatska stekla tu stratešku dubinu, morala je, po mišljenju hrvatskih političara, u svoj sastav da uklopi Bosnu i Hercegovinu i tako se teritorijalno zaokruži. Vojvodine su hteli da se domognu zbog njene plodnosti, pa su se pozivali na istorijsko pravo i na nacionalno načelo. Imajući velikohrvatske pretenzije prema pomenutim oblastima, hrvatski političari su neprestano optuživali Srbe, što čine i danas, za velikosrpske pretenzije.

Srpska politika nije uspevala na odgovarajući način da parira Hrvatima, pa je do danas, kod manje upućenih, ostalo uverenje da su Srbi imali velikosrpskih planova i apetita, a da su Hrvati u tom pogledu bili bezazleni i da im neprestano preti opasnost od Srba. Stoga što se hrvatska politika i u naše vreme oslanja na hrvatsko istorijsko i državno pravo, velikohrvatske pretenzije su i danas aktuelne, ali su dobrim delom prikrivene, na čekanju pogodnog vremena.

Imate li objašnjenje zašto je BiH danas toliko nefunkcionalna država? BiH, recimo, i dalje mora da ima instituciju visokog predstavnika međunarodne zajednice, takođe vidimo i da je Dejtonski sporazum pogažen…

– Pored nasleđenih višedecenijskih sporova i sukoba između Srba, Hrvata i muslimana Bosne i Hercegovine, u sve se umešala tzv. međunarodna zajednica, pre svega SAD, Velika Britanija i Nemačka. Umesto da je radila na razmrsivanju međunacionalnih sporova, međunarodna zajednica ih je još više zamutila i svojim jednostranim, pristrasnim podržavanjem muslimana do krajnosti je izoštrila međunacionalne odnose. Očigledno je da je pomenutim silama potrebna jedna takva žarišna tačka na Balkanu kakva je danas Bosna i Hercegovina.

Kako Vam danas izgleda “nezavisno Kosovo”?

– Izgleda mi žalosno, tužno, ružno, teško rešivo, puno naboja i opasno.