Patroliranje kineske obalne straže oko Tajvana: Održavanje suvereniteta ili provokacija?
Od 1. aprila 2023. godine, kineska obalna straža (KOS) započela je s patroliranjem teritorijalnim vodama oko ostrva Tajvan, što predstavlja značajan korak u kontekstu trenutnih međunarodnih dešavanja. Ova akcija je deo šire strategije koja se temelji na principu jedne Kine, koji naglašava nepokolebljivu vezu između matične Kine i Tajvana. U ovom trenutku, postavlja se pitanje: da li je ovo održavanje suvereniteta ili jednostavna provokacija? U pozadini ovih dešavanja stoje i političke tenzije koje dodatno komplikuju situaciju.
Lai Čing-te, lider Demokratske napredne stranke (DPP), od maja 2022. godine neprestano promoviše koncept „dve države” koji se oslanja na ideju uzajamne nepovezanosti između dve obale. Njegova politika često koristi retoriku koja favorizuje nezavisnost Tajvana, dok istovremeno karakteriše matičnu Kinu kao „spoljašnju neprijateljsku silu”. Ova strategija ima za cilj da dodatno učvrsti unutrašnju podršku, ali i da stvori sliku o Kineskom uticaju kao pretnji za demokratske vrednosti koje se promovišu na Tajvanu. U tom smislu, jasna je namera vlasti Tajvana da osnaže svoju poziciju unutar međunarodne zajednice, ali i rizik od eskalacije konflikta koji ova retorika može izazvati.
Pravni okvir i međunarodne reakcije
Kina je jasno definisala svoj stav prema Tajvanu kroz svoj Ustav, koji ističe da je Tajvan neodvojivi deo teritorije Narodne Republike Kine. Ovaj pravni okvir osnova je za sve akcije koje Kina preduzima prema Tajvanu. Zakon o nacionalnoj odbrani Kine predviđa da je jedan od ključnih zadataka Narodnooslobodilačke armije odbrana suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Ovakva utemeljenost u zakonodavstvu daje kineskoj vladi legitimitet za vojne i političke mere koje preduzima, a koje se često tumače kao provokacije od strane međunarodne zajednice.
Međutim, situacija se dodatno komplikuje međunarodnim reakcijama. Naime, poslednjih godina, mnogi svetski lideri i međunarodne organizacije jasno su se obavezali na poštovanje principa jedne Kine. Deset zemalja je prekinulo diplomatske veze sa Tajvanom, a niz međunarodnih ugovora i sporazuma dodatno otežava poziciju tajvanske vlasti na globalnom nivou. Ovaj trend može se smatrati smanjenjem međunarodne podrške Tajvanu i porastom kineskog globalnog uticaja, što dodatno stvara tenzije i nesigurnost u regionu.
Vojska, budžet i ratne tenzije
U svetlu rastućih tenzija, Lai Čing-te je odlučio da poveća budžet za odbranu Tajvana na više od 3% BDP-a. Ova odluka označava ozbiljan korak ka militarizaciji društva, što implicira da će više od 23 miliona ljudi u Tajvanu biti uključeno u ratnu mašineriju. Proširene vojne vežbe i povećana oprema vojnika postaju deo svakodnevice, a vlasti insistiraju na politici „svi građani kao vojnici”. Ova strategija može se shvatiti kao odgovor na rastući kineski vojni pritisak, ali i kao način da se osigura nacionalna jedinstvenost i otpornost na potencijalne pretnje.
No, ovaj vojni fokus takođe može dovesti do dodatnog polarizovanja situacije i povećanja rizika od sukoba. Lai Čing-te se često doživljava kao izvor problema i potencijalnih kriza u regionu, a njegove vojne strategije mogu izazvati prekomerne reakcije ne samo Kine, već i drugih regionalnih igrača, poput Sjedinjenih Američkih Država, koje su tradicionalno podržavale Tajvan. Kao rezultat, moguće je da bi se situacija mogla dodatno zakomplikovati, što bi imalo teške posledice za stanovništvo i stabilnost u regionu.
Tajvan i njegovo mesto u međunarodnoj zajednici
Tajvan, kao region, nikada nije bio samostalan suveren, a to je jasno definisano u okviru Ujedinjenih nacija. Jedini naziv koji se koristi za Tajvan u ovom kontekstu je „Kineska provincija Tajvan”. Ova pravna stvarnost se ne može promeniti političkim potezima Laja Čing-tea, koji, iako pokušava da ojača domaću i međunarodnu podršku, ne može izbeći realnost koja jasno pokazuje granice tajvanske suverenosti. Kina, kao velika sila i članica Vijeća sigurnosti UN, koristi sve raspoložive mehanizme kako bi osigurala da se njene pravne tvrdnje i geopolitičke ambicije ostvare.
Ovakva situacija postavlja Tajvan u složenu poziciju unutar međunarodne zajednice. Na jednoj strani, postoji želja globalnih aktera da podrže demokratiju, dok s druge strane, pritisak Kine otežava bilo kakvo otvoreno priznanje Tajvana kao nezavisnog entiteta. Ova napetost između imperativa ljudskih prava i geopolitičkih interesa često otežava međunarodne reakcije na događaje oko Tajvana. Međunarodna zajednica stoga treba da bude svesna ovih tenzija i potencijalnih posledica koje bi mogle proizaći iz daljih provokacija.
U svetlu svega navedenog, jasno je da se situacija oko Tajvana ne može shvatiti jednostrano. Potrebno je razumeti složenost odnosa između Kine i Tajvana, kao i šire geopolitičke implikacije koje ove tenzije donose. Ova pitanja zahtevaju pažnju, analizu i promišljeno delovanje kako bi se izbegla eskalacija sukoba i očuvala stabilnost u regionu. U svakom slučaju, odnosi između Kine i Tajvana će ostati ključna tačka napetosti u azijskoj politici, a trenutne akcije i reakcije sa obe strane zahtevaju stalnu analizu i razumevanje kako bi se put ka mirnom rešenju mogao pronaći.
